GMO Šta je to, zašto je opasno i šta nam je činiti? III deo
U ovom, trećem delu priče o GMO red je da govorim o tome na koji način se možemo zaštititi.
Iako proizvodnja i distribucija GMO, u Srbiji nije zvanično dopuštena dakle, protivzakonita je, često se pitamo da li su zaista sve namirnice i svi sastojci industrijskih namirnica provereni. Postavlja se pitanje ko i na koji način proverava svaku namirnicu i/ili svaki sastojak namirnice koji se u Srbiju uvozi. Na više različitih mesta sam postavljala ovo pitanje i, pogađate, nikakav konkretan odgovor nisam dobila.
Koliko ja znam, laboriatorijsko utvrđivanje GMO je skupo, zahteva posebno opremljene laboratorije a mi takve nemamo. Makar mi je tako rečeno u jednom našem renomiranom institutu za javno zdravlje. Ukoliko bi takva laboratorija i postojala, pitam se, ko bi određivao i na osnovu kojih kriterijuma, koju namirnicu treba ispitati? Da li bi naši zdravstveni pretstavnici bili u stanju i da li bi imali motiv da se konfrontiraju sa bogatim ljudima koji se bave proizvodnjom i/ili uvozom hrane? Da li bi imali hrabrosti?
Imajući sve ovo u vidu, meni se čini da nam je jedino preostalo da što više hrane uzgajamo sami ili kupujemo organsku hranu. Mnogi međutim, sa pravom, sumnjaju u to da je organska hrana zaista organska. I, ja to razumem. Mi zaista, imamo osnova da sumnjamo u sve, s obzirom na loš rad naših institucija.
Organska hrana je hrana koja je proizvedena bez upotrebe pesticida, herbicida, hormona i ostalih štetnih hemikalija. Za zaštitu takvih biljaka i životinja se koriste prirodna sredstva, koja su potpuno neškodljiva za ljudsko zdravlje i zdravlje životne sredine. Životinje gajene po principima organskog uzgoja se moraju napasati slobodno, određeni broj sati u toku dana, na pašnjacima koji nusu hemijski tretirani. Trava, kojom se životinje hrane, ne sme biti tretirana nikakvim hemikalijama. Zapravo, nigde na imanju, koje se bavi organskom proizvodnjom, ne sme biti klasičnih hemikalija jer se one lako putem zemlje, vode i vazduha distribuiraju do proizvoda.
Organska proizvodnja je veoma skupa, ne zbog manjih prinosa jer oni i nisu mnogo manji, u odnosu na konvencionalnu proizvodnju, ukoliko se primene sve mere koje organska proizvodnja zahteva, već pre svega, zbog dugotrajnog, komplikovanog i skupog procesa sertifikacije proizvoda.
Naime, da bi neko započeo organsku proizvodnju hrane treba prvo da se prijavi našoj zvaničnoj ustanovi koja se time bavi ,,Organic Control System“. Zatim, na teren izlazi njihov inspektor i uzima uzorke zemljišta. Zemljište se analizira na raznorazne hemikalije i u odnosu na rezultat i na to šta odgajivač želi da uzgaja, daju se preporuke čime i na koji način treba obogatiti zemljište. Podrazumeva se da se obogaćivanje vrši neškodljivim supstancama, određenim za organsku proizvodnju. Propisi podrazumevaju, između ostalog, i podugačak spisak dozvoljenih i nedozvoljenih supstanci za korišćenje u organskoj proizvodnji, kao i stroge uslove pod kojima se mogu koristiti. Takođe, inspektor snima teren i određuje na kom će se mestu nalaziti granica poljoprivrednog zemljišta, koje je određeno za organsku proizvodnju i na koji način poljoprivrednik treba fizički da odvoji to zemljište od okoline. Ovde se podrazumeva da je nemoguće da se neko na istom imanju bavi i konvencionalnom i organskom proizvodnjom jer bi lako moglo doći do ukrštanja i kontaminacije organskog proizvoda. Dakle, imanje određeno za organsku proizvodnju može se baviti samo time. Na drugom imanju se uzgajivač može baviti bilo čime drugim.
Proces, koji dovodi do sertifikacije organskog proizvoda, traje najmanje 3 godine. To je proces konverzije. Dakle, 3 godine proizvođač mora uzgajati biljne kulture i životinje po principima organske proizvodnje, da bi dobio sertifikat. Ukoliko pronađete proizvod na kome piše da je iz procesa konverzije, sada znate šta znači. To je proizvod koji se proizvodi po principima organske proizvodnje i koji je nadomak sertifikata. To su kvalitetni proizvodi. Seme ili sadnice, kao i životinje određene za dalju organsku proizvodnju, takođe moraju biti organski uzgojene. Dakle, nikakav GMO ne dolazi u obzir. Ukoliko se na našem tržištu ne mogu pronaći organski sertifikovane sadnice ili mladunčad životinja, moraju se uvesti iz inostranstva, sa sertifikatom. Za to vreme, kao i kasnije, kada je organska proizvodnja već uspostavljena, inspektori 2x godišnje redovno, izlaze na teren i uzimaju uzorke za analizu. Takođe, tokom godine a koliko ja znam, najmanje jednom godišnje, dolaze nenajavljeno i uzorkuju proizvode i zemljište. Osim uzorkovanja, oni obilaze imanje, procenjuju uslove u kojima se odvija proizvodnja i donose mere za unapređivanje iste. Ne moram da naglašavam da sve ovo plaća proizvođač. Inspektori takođe, prolaze komplikovan proces sertifikacije, odnosno licenciranja.
Sertifikat organskog proizvođača je veoma teško dobiti i zadržati. Zbog toga sumnjam da bi neko, zbog nekog sitnog ćara, koristio nedozvoljena sredstva i dopustio da mu propadne sertifikat. Osim toga, svaka hemikalija ostaje u zemljištu ili mesu životinja i lako se može utvrditi konvencionalnim laboratorijskim analizama. Organski proizvođači se bore za svoj sertifikat, skupo ga plaćaju i cilj im je da ga zadrže.
Organska proizvodnja je kod nas, još uvek, usitnjena. To su uglavnom mali proizvođači sa velikim entuzijazmom. Obišla sam više imanja na kojima se ljudi bave organskom proizvodnjom i uverila se da ti ljudi veruju u ono što rade. Ono na šta se najviše žale je cena sertifikacije, koja podiže cenu njihovih proizvoda. Iz razgovora sa njima, shvatila sam da bi voleli da cene njihovih proizvoda budu niže jer bi se onda više ljudi opredeljivalo za kupovinu organskih proizvoda.
Ne znam koliko je uputno da danas, u ovakvoj ekonomskoj situaciji u kakvoj se nalazimo, govorim o tome kako organska hrana nije skupa. Ali moram da skrenem pažnju na neke činjenice. Sigurna sam da se u većini domova u našem regionu mogu pronaći: razni keksići, Koka Kola, drugi gazirani napici, čokoladice, majonez, kečap, šunka i parizer, razne pahuljice, razna industrijska ulja za prženje svega i svačega, čips, gotove supe, puding, voćni jogurt, smrznute i druge pice, sladoled, kisela voda, 100% sokovi, razni sosevi sumnjivih proizvođača, hamburgeri, kroketi, losioni, deterdženti, omekšivači, osveživači.... Ovo, pre svega, nije hrana. To su industrijski proizvodi - loši a skupi. Mnogi od njih, iako su proizvedeni u Srbiji, sadrže sastojke za koje bi se teško moglo reći da sigurno nisu GMO. Takođe, uopšte nam nisu potrebni, osim možda da zadovolje privid raznovrsnosti. Mislim da smo raznovrsnost pogrešno shvatili. Ishrana treba da bude raznovrsna ali osnovni uslov je da doprinese našem zdravlju. Bez tog uslova nikakva raznovrsnost nam neće pomoći u održanju i unapređenju zdravlja. Novac ušteđen na industrijskim proizvodima se lako može preusmeriti na organsku hranu.
Dakle, mislim da je jedini način da se sačuvamo od GMO da pređemo na ishranu organski gajenim namirnicama. One poseduju sertifikat koji garantuje da nisu proizvedene od i uz pomoć genetski modifikovanih organizama i možemo ih lako prepoznati. GM hranu ne možemo prepoznati jer njena sertifikacija nije bavezna!? To znači da neko ko proizvodi hranu koja nam direktno nanosi štetu to ne mora da sertifikuje i da nas upozori ali onaj ko proizvodi najkvalitetniji mogući proizvod mora. Pomalo je apsurdno, zar ne? To nam ipak, daje šansu da odlučimo. Hoćemo li odabrati najbolje za sebe i svoju decu ili ćemo naći izgovore i stalno se pitati da li smo izloženi GMO?
http://www.organica.rs/op-opsta_pravila.html
Pravilnik o kontroli i sertifikaciji u organskoj proizvodnji i metodama organske proizvodnje
http://www.serbiaorganica.info/zakonska-regulativa/domaca-regulativa/
