Autoimune bolesti

 

Oko 5 procenata zapadnjačke populacije (tu spada i Srbija) ima dijagnostikovane autoimune bolesti. Smatra se da je ukupan broj obolelih, obzirom da se dijagnostikuju samo najteži slučajevi, oko 20%. Ove bolesti uključuju: Hašimoto tireoiditis, dijabetes tip1, lupus, reumatoidni artritis, multiplu sklerozu, kolitis, Kronovu bolest, i desetine drugih.

 

Sve ove bolesti imaju jednu stvar zajedničku: Organizam napada samog sebe.

 

Veoma često viđam ljude sa strašnim simptomima autoimunih bolesti. Naduveno lice, upaljena koža, hroničan umor, otečeni zglobovi, otečena jetra i krvni sudovi, gubitak kose... Takvi pacijenti su, po pravilu, na „visokim dozama“ steroidnih lekova (Pronizon), antiinflamatornih lekova (Aspirin), blokatora želudačne kiseline (Kontrolok, Ranisan), a često i na hemioterapijskim lekovima (Metotrexat), koji imaju ulogu da ućutkaju njihov imuni sistem.

 

Uprkos megadozama ovih opasnih lekova, koji remete normalne funkcije organizma, povećavaju rizik od raka, povećavaju rizik od opasnih infekcija, ljudi se retko osećaju dobro. Da li postoji drugi način lečenja osim imunosupresivnih lekova?

 

Koristeći pristup funkcionalne medicine, nakon nekoliko meseci se uglavnom, povuče većina simptoma. Ono što čujete od pacijenata je: „Izbacio/la sam gluten, šećere, mleko i još neke namirnice, pijem neke suplemente i osećam se super!“

 

Istorijski, medicinska otkrića su stvarana posmatranjem pacijenata i njihovih reakcija na sprovedeni tretman. Lekari su prenosili svoja otkrića kolegama ili ih objavljivali u naučnim časopisima, kao studije slučaja. Danas se studije slučaja često odbacuju kao anegdote. Umesto otkrića „na terenu“, danas se fokusiramo na randomizirane, kontrolisane studije koje ispituju, gotovo isključivo lekove, koje finansiraju farmaceutske kompanije, kao jedini standard dokaza u medicini. Na žalost, ovo odbacuje iskustvo hiljada pacijenata i lekara koji imaju bolja rešenja za lečenje komplikovanih stanja.

 

Današnji medicinski pristup se uglavnom svodi na supresiju bioloških funkcija, maskiranje simptoma, blokiranje rada određenih sistema ili na drugi način mešanje sa telesnom biohemijom. Generalno, retko ko se zapita zašto je uopšte došlo do poremećaja zdravlja i šta je njegov uzrok. Na primer: lekovi za sniženje holesterola blokiraju enzime neophodne za njegovo stvaranje ali blokiraju i izuzetno važan Koenzim Q10, utiču na porast glikemije i drugo. Pri tome se niko ne zapita zašto je došlo do skoka holesterola. Da li zbog ishrane, nekretanja, stresa, genetike, drugih lekova koji se koriste? Lekari koriste beta-blokatore, blokatore kalcijumskih kanala, inhibitore reapsorpcije serotonina, ACE inhibitore, antibiotike i antiinflamatorne lekove. Mi inhibišemo, blokiramo i svi tretmani su nam „ANTI“. Ali ne postavljamo osnovno pitanje: Zašto je naš organizam u disbalansu i kako da mu pomognemo da povrati balans?

 

Postoji novi pristup u medicini koji postavlja ovakva pitanja.

 

Funkcionalna medicina: tretira uzroke, ne simptome.

 

To je pokret u medicini koji se ubrzano širi širom sveta i koji je sve popularniji među zdravstvenim radnicima svih profila. Bazira se na različitim metodama dijagnostike i lečenja bolesti - onim koje su fokusirane na uzrok a ne simptom, onim koje su bazirane na razumevanju dinamike i načina na koji naši geni interreaguju sa okolinom, onim koje vide dalje od prostog tretiranja bolesti prema protokolima i tabelama. Da bi određenu bolest zaista izlečili moramo razumeti organizam kao sistem, moramo razumeti osnovne telesne funkcionalne sisteme, gde je nastao kvar i zbog čega, moramo razumeti interkonekcije između simptoma i organa i organskih sistema, umesto da delimo telo i bolesti na različite specijalnosti.