Zašto ishrana još uvek nije osnov lečenja?
Uprkos svom publicitetu o značaju pravilne ishrane, ohrabrenju ljudi da vežbaju i koriste pet do šest porcija voća i povrća dnevno, velike su šanse da će lekari, sa kojima pacijenti oboleli od karcinoma dolaze u kontakt, biti, u najboljem slučaju, blago skeptični, vezano za efikasnost dijetetskog pristupa.
Lekari imaju veoma neefikasan sistem i loš učinak kada je u pitanju savetodavni aspekt, vezan za promenu životnog stila, čak i kod pacijenata koji su upravo došli iz bolnice, nakon srčanog udara ili konstatovanog karcinoma. Tu je veoma značajan uticaj medicinske edukacije koje lekarima plaćaju farmaceutske kompanije a koje nemaju interes da se pacijenti leče nemedikamentozno. Ne znam da li znate ali ni na jednom zapadnjačkom medicinskom fakultetu (uključujući i naše) ne postoje predavanja o ishrani. Hrana se ne može patentirati, stoga nije profitabilna.
Dijeteteski pristup je čvrsto zasnovan na naučnim dokazima. Svaki adekvatno obrazovan i iskusan dijetetičar će svoj tretman zasnivati na naučnim činjenicama. U većini postova na mom sajtu možete pronaći mnogo referenci, koje predstavljaju naučni izvor informacija, vezan za dati post.
Jedan od problema dijetoterapije je neadekvatno finansiranje nekomercijalnih tretmana od strane države. To znači da pacijent ne može da odabere pristup koji smatra da je za njega bolji, iako na to ima pravo po zakonu, jer država ne finansira terapijske režime ishrane i suplementaciju. Iako je dijetoterapija izuzetno efikasna i neuporedivo jeftinija od komercijalnih farmaceutskih preparata, još uvek ne postoji interes da se zvanično i široko primenjuje.
Iznos novca koji se na globalnom nivou izdvaja za pronalaženje novih lekova, često lošijih od prethodnih, meri se milijardama dolara. Samo se fragment tog novca koristi za istraživanja na polju ishrane. Ono što bi pacijenti trebalo da dobiju od naučnih istraživanja su saznanja o najboljem tretmanu za njihovu bolest a ne informacije o tome da li je neki farmaceutski preparat, kao tretman, bolji od nedostatka bilo kakvog tretmana. Veliki broj farmaceutskih preparata danas, pokazuje veoma skromne učinke kada je u pitanju lečenje karcinoma, autoimunih bolesti, dijabetesa i uopše svih hroničnih bolesti a ipak se masovno koriste i za njihovu primenu se izdvajaju ogromna sredstva iz fondova zdravstvenog osiguranja.
Izuzetni rezultati adekvatnog dijetetskog pristupa u lečenju hroničnih oboljenja, kao i neuspeh konvencionalnog načina lečenja doprinose značajnom porastu pacijenata koji se odlučuju za dijetoterapiju kao terapiju izbora i pored ličnih troškova koje takav izbor nosi.
Drugi problem kod primene dijetoterapije, kod hroničnih oboljenja, su predrasude koje su medicinskim stručnjacima nametnute. Pre svega, da visoke doze vitamina i ostalih antioksidanasa mogu imati ozbiljne štetne posledice po zdravlje. Takav stav se gubi kada se preporučuju statini na primer (lekovi za sniženje holesterola), ili hemioterapija, iako su dokazani brojni, veoma ozbiljni negativni efekti kod velikog broja pacijenata. Stoga se preporuke svode na preporučene dnevne doze od strane vlada pojedinih država. Te količine pojedinih nutrijenata su određene za prevenciju pojedinih bolesti kao: rahitis, beri-beri, kvašiorkor, kokošije slepilo, razne anemije itd. Međutim, odsustvo ovih oboljenja ne predstavlja optimalno zdravlje. Preko 30% ljudi u razvijenim državama koristi neki vid suplementacije. I pored tako masovnog korišćenja, prijave neželjenih efekata su ekstremno retke i svode se na prolaznu dijareju kod korišćenja velikih doza vitamina C ili magnezijuma. To se ne može uporediti sa više hiljada ljudi godišnje koji umiru od posledica gastrointestinalnih komplikacija usled korišćenja preparata na bazi acetilsalicilne kiseline (aspirini) ili desetina hiljada ljudi godišnje koji umiru od posledica neželjenih efekata raznih lekova prepisanih na recept.
Zato smatram da je potrebno postići konsenzus oko primene i vrednosti dijetoterapije, a zdravstveni radnici treba da deluju zajednički, u cilju odabiranja najboljeg tretmana za svakog pojedinog pacijenta.
