ZABLUDE O ŠEĆERU
Naučno govoreći, u šećere spadaju svi ugljeni hidrati (prosti, složeni ugljeni hidrati i vlakna). Za širu populaciju se koristi drugačija terminologija i ja ću je ovde primenjivati zbog lakšeg razumevanja.
Šećer se prirodno nalazi u hrani kao što su: voće, povrće, med i mleko (sve što nosi život u sebi). Proizvođači namirnica koriste šećer u rafinisanom (obrađenom) obliku za zaslađivanje hrane i pića, kao i za konzervisanje hrane. Najčešći šećeri su saharoza, glukoza, laktoza i fruktoza.
Saharoza je kombinovani oblik glukoze i fruktoze, koji se takođe naziva beli šećer ili stoni šećer. To je onaj šećer koji većina ljudi prepoznaje kao “šećer”. Laktoza se nalazi u mleku i mlečnim proizvodima i o tome možete pročitati u tekstu koji sam pisala na tu temu.
Šećeri koji se dodaju namirnicama se ekstrahuju, koncentrišu i rafinišu iz izvora kao što su šećerna trska, voće, šećerna repa, drveće ili kukuruz.
Kada pročitate da negde piše “slobodni šećeri”, oni uključuju šećere koji se prirodno nalaze u medu, sirupima i voćnim sokovima ali i dodate šećere – dodaci koji se obično smatraju „zaslađivačima“.
Za razliku od slobodnih šećera Intrinzični-unutrašnji šećeri se prirodno nalaze u ćelijskoj strukturi namirnica kao što su sveže voće, žitarice, povrće, mleko…
Hrana sa visokim nivoom dodatih šećera može u velikoj meri povećati energetski sadržaj hrane bez ikakvih drugih nutritivnih prednosti, za razliku od celih namirnica sa unutrašnjim šećerima koji su praćeni drugim hranljivim materijama, kao što su dijetetska vlakna, vitamini i minerali, enzimi itd.
Trenutna diskusija o negativnim efektima šećera na zdravlje uglavnom se bavi saharozom (stoni šećer), koji su dodali proizvođači hrane ali priča je daleko šira.
Proizvođači hrane uglavnom koriste saharozu (koja se dobija iz šećerne trske ili šećerne repe) i kukuruzni sirup sa visokim sadržajem fruktoze za zaslađivanje hrane i pića, za konzerviranje hrane i za poboljšanje ukusa prerađene hrane.
Dodati šećeri se često nalaze u upakovanoj i prerađenoj hrani, kao što su slatka i gazirana pića, žitarice za doručak, musli pločice, keksi, torte, kolači, pudinzi, voćni jogurt, sosevi za kuvanje, razne testenine. Međutim, često se zaboravlja i često me pitaju šta je sa prirodnim šećerima koji su dodati hrani. Primeri drugih naziva za šećer koji se mogu naći u upakovanoj hrani su: dekstroza, kukuruzni sirup, med, maltoza, melasa, smeđi šećer, razni nektari (npr. nektar breskve), invertni šećer, sladni sirup, kokosov šećer, agavin sirup, sirup od smeđeg pirinča i javorov sirup. Ovo govori u prilog tome da su i razni prirodni šećeri-šećeri. |
Unos bilo kakvog dodatog šećera je danas veliki problem jer je šećer vodeći uzrok nekih od najvećih zdravstvenih problema u svetu uključujući gojaznost, dijabetes tipa 2, bolesti srca i krvnih sudova i
karcinoma. Zapravo, i šećeri koji se u velikoj količini nalaze prirodno u pojedinim namirnicama su problem, kao hleb, razna peciva, pojedino voće, (banana, kruška, sve sušeno voće, urme, marakuja, mušmula, jojoba) pa čak i pojedino povrće koje sadrži ugljene hidrate u velikoj količini samo u drugačijoj formi (krompir, slatki krompir, jam..).
Javorov sirup na primer, sadrži u proseku 88,5g, a urme oko 65g šećera na 100g. Urme još sadrže oko 8g vlakana, a ostalo je uglavnom voda. Dakle, razlika u količini šećera između stonog šećera i tkzv. prirodnog šećera, bez obzira u kojoj formi se taj šećer nalazi (fruktoza, glukoza, dekstroza) nije značajna za zdravlje. Uostalom, i stoni šećer je dobijen ekstrakcijom iz šećerne repe, pa je i on zapravo prirodni šećer. Takođe, ono što treba znati je da se metabolizam svih šećera svodi na glukozu-prosti šećer koji organizam može da iskoristi.
Korišćenje tkzv. prirodnih zaslađivača se u fitnes i prehrambenoj industriji opravdava time što prirodni zaslađivači sadrže antioksidanse. Istina je da sadrže antioksidanse ali da biste vi imali koristi od tih antioksidanasa, morali bi da pojedete ogromnu količinu nekog prirodnog zaslađivača, a samim time biste uneli u organizam ogromnu količinu šećera. Dakle, po sredi je jedna zabluda ili prevara, kako kome drago.
Na primer, ukoliko na nekom slatkom industrijskom proizvodu pročitate “bez dodatog šećera”, čitajte deklaraciju. Od nečega proizvod mora biti sladak, ili od veštačkih ili od prirodnih zaslađivača. U kuvarskim emisijama često za neki desert kažu “bez dodatog šećera”, a u recepturi se nalaze urme, javorov sirup, agavin sirup, kokosov šećer i sl. Ono što takođe viđam je pokroviteljski odnos zdravstvenih radnika prema populaciji kada savetuju smanjenje unosa šećera putem njegove zamene takozvanim prirodnim zaslađivačima, a to je suštinski ista stvar i ne čini nikakvu dobrobit.
Ukoliko prezenteri, kuvari, zdravstveni radnici ne znaju, trebalo bi da nauče da su svi šećeri za organizam isti. Potpuno isto se do kraja metabolišu u organizmu i svode se na glukozu koja podiže šećer u krvi, insulin, izaziva upalne procese i posledična oboljenja koja sam nabrojala. Znanje i iskrenost onih koji oblikuju mišljenje javnosti je neophodno kako javnost ne bi bila obmanuta. A pošto vi sada znate, ne dajte se obmanuti. Šećer je šećer i ima jednako nepovoljan uticaj na vaše zdravlje, u kakvom god obliku da dolazi.
Reference:
